Šareno

I ponovo se bliži gej-parada (potencijalna gej-parada), i ponovo se ljudi dele u nekoliko tabora, a ovom prilikom izdvajam tri najkaraterističnija: oni koji paradu podržavaju, oni koji smatraju da su i parada i LGBT osobe Satanino maslo vredno lomače, i oni koji nemaju ništa protiv gej populacije, ali misle da je parada bespotrebna, da ih vređa zato što se zove 'Parada Ponosa', da Srbija ima mnogo drugih prečih problema i mnoštvo drugih ugroženih grupacija ljudi čije je rešavanje, odnosno zbrinjavanje mnogo bitnije od neke tamo parade ne-baš-normalnih, čiji je jedini cilj da svetu pokažeš kako si drugačiji od drugih.

Istina, bušno smo si društvo, ki pampur, i istina, gej populacija nije jedina koju prati diskriminacija. Ovde su zaista diskriminisane raznorazne društvene grupacije. No, ova parada koja se organizuje kod nas, i nikako nije njen cilj pokazivanje svetu koliko si različit (u stvari: jedan od njenih ciljeva je pokazivanje koliko sličnosti gej manjina ima sa heteroseksualnom većinom). Parada, bar ova naša parada u Srbiji, je jedna vrsta protesta, gde jedna grupa ljudi želi da prikaže da postoji, i to da posoji baš u Srbiji. I da se izbore za svoja prava. Pa koja su ta njihova prava? Zar ih nisu već dobili? Zar im nije dovoljno što se to njihovo ponašanje ne smatra za kriminalno? Međutim, kada LGBT osobe pričaju o svojim pravima, ne misli se tu samo na prava formalne prirode. Misli se i na pravo da možeš reći prijateljima/roditeljima/poslodavcu/profesoru ko si i šta si, a da ne budeš javno žigosan. A pravo na tako nešto teško da može da ostvari gej koji živi u Srbiji.

Ovi što „nemaju ništa protiv“ će reći da država treba da organizuje paradu nezaposlenih, paradu diskriminisanih trudnica, paradu invalida, a ne tu gej paradu. No, oni zaboravljaju da država ne organizuje paradu – ne daje država novac za organizovanje parade. To se dobija od tzv. 'gej lobija', tj. internacionalnih organizacija koja se bavi LGBT pravima. (I zaboravlja se da je postojalo vreme kada nikakav 'lobi' nije postojao. Kada su gejevi počinjali od nule, kad su štaviše išli i protiv policije, a da se mreža tih organizacija razvijala postepeno, jer su borci za prava seksualnih manjina bili istrajni i solidarni u svojoj borbi). Država jedino mora da se otroši na policiju, ali ne bi morala ni za to da pravi neke velike troškove da nije ovih fanatika. (U zemljama gde je parada u stvari karneval, a ne prostest tamo država i profitira od toga). Država zapravo ima zadatak da paradu obezbedi. A svaka društvena grupacija koja misli da su njena prava ugrožena, njen društveni status poražavajući ima pravo na protest, bilo da je reč o nezaposlenima, ženama, pa i ljudima neheteroseksualne orijentacije, i država ima obavezu da protest nezadovoljne grupacije obezbedi.

Što se nezaposlenih tiče, oni mogu u svakom trenutku da ustanu i da organizuju svoj protest. U svakom trenutku. I to bez bojazni da će neko da baca kamenice na njih, ili da im mrvi lobanju mesarskim čekićem (http://www.blic.rs/...). A postoje i gej nezaposleni. Oni su tek u lošoj situaciji. Hoće li neodržavanje parade da da nezaposlenim posao?

Što se diskriminisanih trudnica i diskrimnizacije žena tiče, istina je da to postoji u našem društvu, i to ne na niskom nivou. Ali, kao što postoje grupe koje se bore za LGBT prava, postoje i grupe koje se bore za prava žena. I divan je primer kako ove dve grupe ljudi međusobno sarađuju, koliki je nivo solidarnosti između njih. Borci i borkinje za ženska prava nikad nisu rekli: "Šta se ovi gejevi bune, šta je sa našim pravima?" Ne, nego ove dve grupe se solidarišu i pomažu jedna drugoj, čak i ako nemaju uvek iste ciljeve. A nisu ni protesti ovih feministkinja retki, samo što, nažalost, nisu uvek tako dobro medijski pokriveni.

Osobe sa invaliditom su najugroženije u našoj zemlji – to se slažem. Eto, baš sam pre mesec/dva objavio moje razočarenje kada sam saznao da je biblioteka za slepe ostala bez novčanih sredstava. Međutim, građani su reagovali (i oni koji nisu i koji jesu slepi: još jednom – solidarnost na delu), i sredstva su nabavljena. A postoje i gej invalidi. Oni su teeek u lošoj situaciji. A šta ćemo sa gej nezaposlenim invalidima? I takvih ima.

Eto, ima i boraca za prava životinja. I oni imaju pravo da organizuju protest za zaštitu njihovih prava, tim pre što same životinje to ne mogu (i to je jedan od najdivnijih primera solidarnosti). I ponovo, taj protest može se organizovati bez bojazni da će učesnici tog protesta biti kamenovani.

Sve ove grupe koje sam naveo: borci za prava žena, za prava LGBT osoba, za prava osoba sa invaliditetom, za položaj nezaposlenih, za životinje nisu prepreka jedna drugoj. Sve one moraju da koegzistiraju i da se solidarišu. Jer bez toga ni jedna neće moći da postigne svoje ciljeve. Istina, svako od nas se zalaže više za prava jednih no drugih, ali treba imati sluha i za ljude koji se bore za prava drugih grupacija. Ako budu nezaposleni mislili da su životinjska prava nebitna, gej osobe mislile da su prava osoba sa invaliditetom nebitna, feminsitkinje mislile da su prava Srba na Kosovu nebitna, ništa nećemo napraviti – ništa. Ostaćemo ovaj bušan pampur.

Kad smo već kod solidarnosti, vrlo prijatno me je iznenadilo otvoreno pismo Sindikata srpske policije povodom izjave premijera/ministra u vezi sa paradom i LBGT populacijom, gde premijer/ministar izjavljuje da takvo ponašanje nije normalno i da ne treba da se uzima za uzor. U pismu se navodi kako su i prava policajaca ugrožena u Srbiji, ali kako će oni, uprkos tome obezbediti paradu. Ovo je pravi primer solidarnosti o kojoj pričam (pismo možete pogledati ovde: http://ssp.org.rs/arhive/5658).

Za kraj, razmotriću pitanje: 'Da li gej prava ugrožavaju prava porodice?' koje se često poteže u veyi sa paradom. Često se zamera LGBT ljudima kako uništavaju porodicu. Znao sam ja od ranije da je to budalaština, ali jedno životno iskustvo mi dokazalo kolika je to budalaština. Jedna moja jako draga prijateljica je lezbejka. Ona je autovana svojoj porodici, i ima potpuno razumevanje i prihvatanje od strane porodice. Ta porodica ima imanje koje obrađuje i od koje 'zarađuje za leba'. Kada sam bio u poseti toj prijateljici, otišli smo u polje: ona, njena porodica i ja, da se bavimo malo poljoprivredom. Kako su bili divni domaćini, nisu mi dozvolili da radim, već da sedim pod drvetom u ladu i pružam moralnu podršku. I dok sam tako sedeo imao sam priliku da posmatram jednu porodicu kako složno radi. Nisam video nikakvu uništenu, razjedinjenu porodicu. I najzanimljivije takva jedna 'netradicionalna' porodica ( a ipak porodica!) radi jedan od najtradicionalnijih srpskih poslova – rad na njivi. I tu sam shvatio, da ne uništavaju porodice LGBT ljudi već ove organizacije koje se bore za „opstanak zdrave i tradicionalne porodice“, oni huškaju roditelje na decu koja su gej, i obratno, da jedno u drugom vide neprijatelje. Oni razjedinjuju porodicu. Ako uzmemo u obzir statistički podatak da 10% ljudi je gej, onda dolazimo do zaključka da će ovi čuvatori srpskih porodice zapravo uništiti nešto manje od 10% porodica u Srbiji! A svega toga ne bi bilo da roditelji imaju više razumevanja za svoju gej decu.

Aleksandar Sherzo