Nisam lud da idem kod psihijatra

-Pa dobro što toliko piješ?

-Šta ja znam, tad mi je lepo, briga me nekako šta radim, oslobodim se, zaboravim...

-A kad prođe dejstvo alkohola da li se opet osećaš isto, mislim, problemi su ti i dalje tu, ne?

-Pa tu su, al napijem se opet i zezam se :D

-A da možda odeš kod psihijatra, popričaš, probaš...

-Pa nisam lud da idem kod psihijatra!

-Čoveče, pa kol’ko puta su te prijavili što maltretiraš ženu i decu?

-Pa šta, puste me...

-A što im to radiš?

-Zato što je žena kurva a i decu mi vaspitava tako!

-I ti misliš da je normalno da ih zlostavljaš? Što se ne staviš na njihovo mesto? Ili...da porodično potražite stručnu pomoć? Ili samo ti, možda ti pomogne da se oslobodiš nekako te agresije, priznaćeš da to ne može da bude dobro....

-Šta bre!? Kod psihijatra da idem!? Pa nisam lud!!

-Ja te razumem zašto se osećaš tako loše, al ne mogu mnogo da ti pomognem. Mogu da saslušam, i posavetujem ako imam neki savet, ali ne verujem da ti to trajno rešava problem...

-Ma nema veze, šta sad...

-Pa nije da nema veze, mučiš se, radiš na svoju štetu, nije mi svejedno da to vidim a ne mogu da pomognem.. Razmisli o tome da popričaš s nekim ko može da pomogne...

-Kod psihijatra da idem? Pa nisam lud...

-Ako odeš kod psihijatra ne znači da si lud...

-Sve i da ne znači, šta će moji da kažu na to, šta ako me neko vidi, ako se sazna, ma idi bre...

Mogu da navedem još mnogo razgovora ovog tipa, ali mislim da je dovoljno, shvatate poentu. Ako odete kod psihijatra to znači da ste ludi. A ako i shvatite da ne mora da znači da ste ludi, i odete, i on vam prepiše neke lekove, e to je već prevršilo svaku meru, zar lekove da pijete ko ludaci? A ako i shvatite da lekovi nisu samo za ludake, ipak... sramota je bre. Psihijatar. Doktor za ludake. Saznaće se, šta će familija i ljudi da kažu...

Dobro, odvali se od alkohola ili se drogiraj. To je odlično rešenje.

Zlostavljaj najbliže. Zlostavljaj nepoznate. Budi agresivan. Tako uopšte ne deluješ ko neko ko je lud.

Muči se u agoniji psihičkih problema koji su došli dotle da ih više ne kontrolišeš, nikako ne misli na to da stvari mogu još više da se otmu kontroli i da pukneš što se kaže...

Mnogi ljudi nisu ni svesni da im treba stručna pomoć. Misle da su dobro. Misle da se ponašaju sasvim normalno. Razumem to. Ali ako ti neko ukaže na to da imaš problem za koji ne znaš i za koji ti treba stručna pomoć, pa barem razmisli o tome.

A ako pak sam shvatiš da imaš problem, zašto ga ignorišeš? Znam, zato što kod psihijatra idu samo ludi a ti to nisi. A i šta će drugi da kažu? Ko će da se druži s ludakom?

E pa vi to verovatno ne znate, ali time se ponašate upravo kao jedan teži psihijatrijski slučaj. Za njih je jako karakteristično da misle da je s njima apsolutno sve u redu, da ih lekari truju lekovima, da ljudi koji ih nagovaraju da se leče rade protiv njih, nemaju nameru da sa lekarima sarađuju, pričaju da su dobro... Ne kažem da ste teži slučajevi, ali ispada da se ponašate kao oni.

Nisam od onih koji misle da za svaku nedoumicu treba trčati kod psihijatra, a daleko bilo da sam od onih što pričaju „u inostranstvu je normalno da svako ima svog psihijatra...“. Nije normalno da svako ima svog psihijatra, onda znači da niko nema prijatelje. Briga me šta je u inostranstvu normalno. Ali ako sebe vidno mučite, štaviše uništavate, ili ako vaša okolina strada zbog vas, ili i jedno i drugo, zar ne mislite da ne bi bilo loše da se tome nekako stane na put ako je moguće? Pa valjda ste bitniji sami sebi i valjda su vam bitniji vama bliski ljudi od toga šta će reći familija i neki tamo ljudi i mišljenja da je onaj ko ode kod psihijatra lud!

I još nešto samo: Često vas sprečavaju baš oni najbliži. Ne žele da priznaju da neko njima blizak ima psihički problem (tabuuuuuu, psihički probmem, ne izgovaraj njegovo ime!). E pa vi, porodico, bliža familijo, razmislite i vi o guranju problema pod tepih. Želite da pomognete svom bližnjem? Ignorisanjem njegovom zdravstvenog problema samo zato što je psihički NE pomažete. Odmažete.

Psihički problem je ko i svaki drugi zdravstveni problem. Da li se stidite čira na dvanaestopalačnom crevu? A upale pluća? Ne? E pa ni ovoga se ne treba stideti. Da ne pravim takva poređenja? Dobro, možda i ne bi trebalo. Psihički problem je malo složeniji, ne vidi se na snimcima, ne može hiruški da se odstrani... Ali u osnovi – poređenje je na mestu. I da – lekovi vas neće ubiti.

Prosto se osećam glupo jer i jeste glupo što sam osetila potrebu da pišem o nečemu što bi svako ko živi u 21. veku i ko nema IQ ispod proseka trebalo da i sam shvata.

Milen Dođavola