Divim se Nemcima, pa šta?

Desilo se jednom, sad više ne znam ni kada tačno ni gde (znam samo da je bila neka razmena komentara na netu, a ne sećam se pošteno ni na koju temu), u svakom slučaju udari ti neko mene po nosu komentarom da sam neonacista! Pa dobro... ako je osoba koja poštuje nemačku disciplinu, tačnost i preciznost neonacista – onda jesam, neću da se branim. E sad, ako vam nije mrsko da čitate jednog neonacistu, ja bih da kažem nešto o svom… hm… neonacističkom opredeljenju, o tome šta me je navelo da simpatišem jedan tako gnusni pokret.

Svi znamo da je Nemačka jedna jako razvijena i jaka država. Sviđalo nam se to ili ne – tako je. E, pa meni je lično fascinantno to kako im je uspelo da posle pada na dno, posle žestokog poraza, dođu dotle. Pobogu, pa Berlin je posle II svetskog rata gotovo sravnjan sa zemljom!

Poveli su jedan strašan rat. Nema potrebe sad opisivati njihova zverstva tokom tog rata, o tome svi znaju dovoljno, svrha ovog teksta nije da pišem o njihoim zverstvima (sad bi autor ONOGkomentara verovatno rek’o da je to zato što podržavam ta zverstva jer sam neonacista, ali računam da su ljudi koji će čitati ovo pametniji od njega).

Dakle, poveli su jedan strašan rat, vođeni bolesnim idejama sa bolesnom ambicijom da te ideje ostvare, i – izgubili. Kapitulacija. Raspad. Dno. I šta su oni uradili? – Seli pa rekli: „Mi od ovoga nikada nećemo moći da se oporavimo?“ Plakali nad ruševinama? Uzdali se u Boga skrštenih ruku? – Ne. Nego su rekli: „Au, kakav nered, valja nam što pre početi sa raščišćavanjem ako mislimo da ga sredimo.“ Mogli su da sede i vode beskrajne razgovore o tome ko je kriv za katastrofu, kao mi što bismo na njihovom mestu, ali nisu. I tako korak po korak za relativno kratko vreme ponovo došli na vrh. Skoro je ovde bio jedan tekst o Japancima i njihovim „vaskrsenjima“. Pa eto, kad već pominjemo ono što je bilo posle II svetskog rata, da kažemo da su i Japanci bili na strani koja je izgubila rat. Na njih je atomska bomba bačena, samo to je dosta da ih više nego žestoko osakati. A eto, ni oni nisu seli i kukali, nego uzeli da polako popravljaju šta se popraviti može. I, kao i Nemci, došli na vrh.

A uzmite sad jedan primer iz skorašnje istorije Srba čije poglavlje još traje. Imali smo 90-te, bili su ratovi, inflacija, bio je Slobodan Milošević. Makli smo Slobodana (na moje veliko iznenađenje, mislila sam da mi ne umemo da se organizujemo, pobunimo, i izguramo do kraja nešto tako, ali uspeli smo). I umesto da posle toga kažemo: „Dobro, ’ajde sad da radimo, da probamo da popravimo štetu“, šta mi radimo? – Ništa, kukamo kako su 90-te za sve krive, kako nas je to strašno osakatilo i nikako ne možemo da saniramo posledice, krivimo Miloševića, krivimo ovog, krivimo onog, bavimo se napadima i odbranama ratnih zločinaca... A šta bi Japanci i Nemci uradili? Pa rekli bi: „Dobro, bilo je šta je bilo, ne služi nam na čast kao narodu, al šta nam sad to vredi, dajte da se saberemo pa da vidimo šta može da se uradi ovde, ta borili smo se za priliku da popravimo stvari, izborili smo se, ’ajdmo sad dalje.“ Ali ne, mi izašli iz jednog haosa pa napravili drugi, a kao nacionalni hobi nam dođe da pametujemo ko je kriv za haos. Da su Nemci seli pa pametovali kako je Hitler kriv za njihov pad i kako oni sad tu malo šta mogu da urade jer posledice su nepopravljive, ne bi postigli ni pola onoga što su postigli.

A mi ne samo da nam je hobi da pametujemo ko je kriv za naš haos, nego mnogo volimo da pametujemo kako smo i tako haotični zapravo bolji od drugih, pa i od tih prokletih Nemaca. Šta njima vrede novci kad rade po ceo dan? Tamo bre komšija komšiju ne poznaje. Rintaju ko sumanuti. Izvinite, ali i ja bih rado rintala ko sumanuta ako će neko pošteno da mi plati za to, po zasluzi, i ako ću ja onda od tih para, kad uzmem odmor, moći da priuštim sebi putovanje gde hoću, ako ću moći kad odem u nabavku da kupim hranu ko čovek a ne da se čudom čudim koliko je hrana skupa i šetam među rafovima sa digitronom računajući imam li para za osnovne namirnice i šta moram da vratim od onoga što sam uzela jer nemam da platim sve, ako ću moći da sebi kupim pristojan auto, pa na kraju krajeva ne mora ni auto, vozila bih se i autobusom ili tramvajem, tamo su ljudi jako pristojni u javnom prevozu, ulaze jedan po jedan, izlaze isto tako, niko nikoga ne gura i ne staje mu na put. I to rintanje zapravo uopšte nije sumanuto, samo je isuviše organizovano za našu sklonst ka lenjosti i haotičnosti. Imaš lepo radno vreme, treba da dođeš u određeni sat, ne smeš da kasniš, istina, ali niko pak nema pravo ni da te zadrži posle ordređenpg sata, ako se radno vreme završava u pet, ti u pet ustaješ i ideš, tačka! Ako ti i traže da ostaneš duže, plate ti za to. Meni to zvuči fer, nipošto mi ne liči na neko izrabljivanje. Ali neeee, mi smo bolji, oni su ludaci opsednuti vremenom. Dobro, neka nam/vam bude, neka su ludaci, ali tazmislite još jednom ko je tu lud.

Ja Nemcima skidam kapu koju nemam, odajem im priznanje, divim se njihovom poštovanju reda, spremnosti da rade i spremnosti da rad nagrade, divim se sposobnosti organizovanja i spremnosti da se red poštuje, divim se njihovoj auto-indistriju bre, ona je oličenje svega ovoga što sam navela: red, rad, organizacija, preciznost, kvalitet, posvećenost i najmanjim detaljima, rad dok se ne do savršenstva ne dovede ono na čemu se radi!I nemojte mi o Angeli Merkel, Evropskoj uniji, bombardovanju ’99-te i ostalim takvim temama, ovde nije uopšte reč o tome, to je valjda jasno. Ako nije, onda ne znam šta da vam radim, da pišem dalje neću, već sam se dosta rasplinula, gađajte me posred face komentarima da sam neonacista, izrod, da zbog takvih ko ja ova zemlja i njena tradicija propadaju jer nam je sve strano lepše i bolje, jer se zlikovcima divimo. Ako će da vam bude lakše, kažite sve to, ali da znate, ako to kažete, znači da uopšte niste razumeli o čemu sam pričala.

Milen Dođavola

Šareno

I ponovo se bliži gej-parada (potencijalna gej-parada), i ponovo se ljudi dele u nekoliko tabora, a ovom prilikom izdvajam tri najkaraterističnija: oni koji paradu podržavaju, oni koji smatraju da su i parada i LGBT osobe Satanino maslo vredno lomače, i oni koji nemaju ništa protiv gej populacije, ali misle da je parada bespotrebna, da ih vređa zato što se zove 'Parada Ponosa', da Srbija ima mnogo drugih prečih problema i mnoštvo drugih ugroženih grupacija ljudi čije je rešavanje, odnosno zbrinjavanje mnogo bitnije od neke tamo parade ne-baš-normalnih, čiji je jedini cilj da svetu pokažeš kako si drugačiji od drugih.

Istina, bušno smo si društvo, ki pampur, i istina, gej populacija nije jedina koju prati diskriminacija. Ovde su zaista diskriminisane raznorazne društvene grupacije. No, ova parada koja se organizuje kod nas, i nikako nije njen cilj pokazivanje svetu koliko si različit (u stvari: jedan od njenih ciljeva je pokazivanje koliko sličnosti gej manjina ima sa heteroseksualnom većinom). Parada, bar ova naša parada u Srbiji, je jedna vrsta protesta, gde jedna grupa ljudi želi da prikaže da postoji, i to da posoji baš u Srbiji. I da se izbore za svoja prava. Pa koja su ta njihova prava? Zar ih nisu već dobili? Zar im nije dovoljno što se to njihovo ponašanje ne smatra za kriminalno? Međutim, kada LGBT osobe pričaju o svojim pravima, ne misli se tu samo na prava formalne prirode. Misli se i na pravo da možeš reći prijateljima/roditeljima/poslodavcu/profesoru ko si i šta si, a da ne budeš javno žigosan. A pravo na tako nešto teško da može da ostvari gej koji živi u Srbiji.

Ovi što „nemaju ništa protiv“ će reći da država treba da organizuje paradu nezaposlenih, paradu diskriminisanih trudnica, paradu invalida, a ne tu gej paradu. No, oni zaboravljaju da država ne organizuje paradu – ne daje država novac za organizovanje parade. To se dobija od tzv. 'gej lobija', tj. internacionalnih organizacija koja se bavi LGBT pravima. (I zaboravlja se da je postojalo vreme kada nikakav 'lobi' nije postojao. Kada su gejevi počinjali od nule, kad su štaviše išli i protiv policije, a da se mreža tih organizacija razvijala postepeno, jer su borci za prava seksualnih manjina bili istrajni i solidarni u svojoj borbi). Država jedino mora da se otroši na policiju, ali ne bi morala ni za to da pravi neke velike troškove da nije ovih fanatika. (U zemljama gde je parada u stvari karneval, a ne prostest tamo država i profitira od toga). Država zapravo ima zadatak da paradu obezbedi. A svaka društvena grupacija koja misli da su njena prava ugrožena, njen društveni status poražavajući ima pravo na protest, bilo da je reč o nezaposlenima, ženama, pa i ljudima neheteroseksualne orijentacije, i država ima obavezu da protest nezadovoljne grupacije obezbedi.

Što se nezaposlenih tiče, oni mogu u svakom trenutku da ustanu i da organizuju svoj protest. U svakom trenutku. I to bez bojazni da će neko da baca kamenice na njih, ili da im mrvi lobanju mesarskim čekićem (http://www.blic.rs/...). A postoje i gej nezaposleni. Oni su tek u lošoj situaciji. Hoće li neodržavanje parade da da nezaposlenim posao?

Što se diskriminisanih trudnica i diskrimnizacije žena tiče, istina je da to postoji u našem društvu, i to ne na niskom nivou. Ali, kao što postoje grupe koje se bore za LGBT prava, postoje i grupe koje se bore za prava žena. I divan je primer kako ove dve grupe ljudi međusobno sarađuju, koliki je nivo solidarnosti između njih. Borci i borkinje za ženska prava nikad nisu rekli: "Šta se ovi gejevi bune, šta je sa našim pravima?" Ne, nego ove dve grupe se solidarišu i pomažu jedna drugoj, čak i ako nemaju uvek iste ciljeve. A nisu ni protesti ovih feministkinja retki, samo što, nažalost, nisu uvek tako dobro medijski pokriveni.

Osobe sa invaliditom su najugroženije u našoj zemlji – to se slažem. Eto, baš sam pre mesec/dva objavio moje razočarenje kada sam saznao da je biblioteka za slepe ostala bez novčanih sredstava. Međutim, građani su reagovali (i oni koji nisu i koji jesu slepi: još jednom – solidarnost na delu), i sredstva su nabavljena. A postoje i gej invalidi. Oni su teeek u lošoj situaciji. A šta ćemo sa gej nezaposlenim invalidima? I takvih ima.

Eto, ima i boraca za prava životinja. I oni imaju pravo da organizuju protest za zaštitu njihovih prava, tim pre što same životinje to ne mogu (i to je jedan od najdivnijih primera solidarnosti). I ponovo, taj protest može se organizovati bez bojazni da će učesnici tog protesta biti kamenovani.

Sve ove grupe koje sam naveo: borci za prava žena, za prava LGBT osoba, za prava osoba sa invaliditetom, za položaj nezaposlenih, za životinje nisu prepreka jedna drugoj. Sve one moraju da koegzistiraju i da se solidarišu. Jer bez toga ni jedna neće moći da postigne svoje ciljeve. Istina, svako od nas se zalaže više za prava jednih no drugih, ali treba imati sluha i za ljude koji se bore za prava drugih grupacija. Ako budu nezaposleni mislili da su životinjska prava nebitna, gej osobe mislile da su prava osoba sa invaliditetom nebitna, feminsitkinje mislile da su prava Srba na Kosovu nebitna, ništa nećemo napraviti – ništa. Ostaćemo ovaj bušan pampur.

Kad smo već kod solidarnosti, vrlo prijatno me je iznenadilo otvoreno pismo Sindikata srpske policije povodom izjave premijera/ministra u vezi sa paradom i LBGT populacijom, gde premijer/ministar izjavljuje da takvo ponašanje nije normalno i da ne treba da se uzima za uzor. U pismu se navodi kako su i prava policajaca ugrožena u Srbiji, ali kako će oni, uprkos tome obezbediti paradu. Ovo je pravi primer solidarnosti o kojoj pričam (pismo možete pogledati ovde: http://ssp.org.rs/arhive/5658).

Za kraj, razmotriću pitanje: 'Da li gej prava ugrožavaju prava porodice?' koje se često poteže u veyi sa paradom. Često se zamera LGBT ljudima kako uništavaju porodicu. Znao sam ja od ranije da je to budalaština, ali jedno životno iskustvo mi dokazalo kolika je to budalaština. Jedna moja jako draga prijateljica je lezbejka. Ona je autovana svojoj porodici, i ima potpuno razumevanje i prihvatanje od strane porodice. Ta porodica ima imanje koje obrađuje i od koje 'zarađuje za leba'. Kada sam bio u poseti toj prijateljici, otišli smo u polje: ona, njena porodica i ja, da se bavimo malo poljoprivredom. Kako su bili divni domaćini, nisu mi dozvolili da radim, već da sedim pod drvetom u ladu i pružam moralnu podršku. I dok sam tako sedeo imao sam priliku da posmatram jednu porodicu kako složno radi. Nisam video nikakvu uništenu, razjedinjenu porodicu. I najzanimljivije takva jedna 'netradicionalna' porodica ( a ipak porodica!) radi jedan od najtradicionalnijih srpskih poslova – rad na njivi. I tu sam shvatio, da ne uništavaju porodice LGBT ljudi već ove organizacije koje se bore za „opstanak zdrave i tradicionalne porodice“, oni huškaju roditelje na decu koja su gej, i obratno, da jedno u drugom vide neprijatelje. Oni razjedinjuju porodicu. Ako uzmemo u obzir statistički podatak da 10% ljudi je gej, onda dolazimo do zaključka da će ovi čuvatori srpskih porodice zapravo uništiti nešto manje od 10% porodica u Srbiji! A svega toga ne bi bilo da roditelji imaju više razumevanja za svoju gej decu.

Aleksandar Sherzo

Komentar

Jelena Ćirić Evo se i ja, imenom i prezimenom, ubacujem u konverzaciju, na strani ovih perverznjakovića koji su, Lidija, uzeli da Vas tako beskrupulozno zezaju.
Znate, da ste živeli pre ciglo stotinak godina ili manje, Vi, kao žena, ne biste imali pravo da, recimo, potegnete inicijativu za razvod braka. Vaš muž bi to pravo imao, samo na osnovu proste biološke činjenice onoga što ima među nogama, a što Vi nemate - i samo bi se njegova reč uvažavala. Njemu bi se verovalo da ga varate, Vama se ne bi verovalo da Vas maltretira ili uznemirava, ili ne daj Vaš bože, vara. Da i ne govorim o tome da ne biste imali pravo da budete građanka i da dajete svoj glas u vezi sa bilo čim što nije domen Vaše privatnosti, kuhinje i domaćinstva. Polovina čovečanstva je bila uzurpirala pravo da vodi Vaš život, a Vi ste sa svojom varjačom i pelenama bili saterani u svoj ćošak i svoja 4 zida. Danas Vam niko ne osporava pravo da svoj život organizujete kako želite, da svoje polje delovanja izaberete prema svojoj volji - kuhinja, radionica ili univerzitetska katedra (ima, naravno, još uvek mnogo problema na tom planu, ali o tome sad nećemo). Neko Vam se u nekom trenutku izborio za to pravo, iako su i tada svi graknuli: šta one imaju da šetaju, koja su njima prava ugrožena?!
A ko ste Vi da danas osporavate izlazak iz 4 zida bilo kome? Ko ste Vi da osporavate nekome pravo na roditeljstvo, slobodan život, pravo jednom geju da otvoreno i iskreno, bez straha kolegama na poslu kaže da će vikend provesti sa svojim dečkom, pravo jednoj lezbejki da zagrli svoju devojku na ulici, kad za to oseti potrebu, i da bude tretirana kao i bilo koja strejt devojka u istoj situaciji - da neko na ulici prokomentariše kako je to javno ispoljavanje nežnosti ljigavo, a da se neko drugi na to razneži, ali da NIKO ne poželi i ne sme da je zbog toga pretuče ili verbalno maltretira? Da, ovaj protest, kao i sve druge, predvode ljudi kojima je to posao, koji su za to u krajnjoj liniji i plaćeni, kao što ste i Vi plaćeni za nešto drugo. Ali mislite li da svi ostali idu da rizikuju svoju i bezbednost svojih partnera i prijatelja samo zato da bi, eto, prošetali i zabavili se? Kamo sreće da je tako, da smo dotle stigli. Ali nismo, i to pokazuju i Vaši komentari. Dokle god ima takvih komentara, biće potrebe za protestima i paradiranjem. Mi smo tu, među vama; i pored toga što smo i sami siromašni, nezaposleni, potlačeni, nezbrinuti kao i toliki drugi, još nam se preti batinama i smrću, i osporavaju nam se osnovna ljudska prava samo po jednom osnovu - što ne volimo onoga koga vi mislite da treba da volimo.

5 minutes ago · Unlike · 2

 

Jelena Ćirić

Začarani krug

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/405658/Forum-beogradskih-gimnazija-Ukinuti-Vukovu-diplomu

Forum beogradskih gimnazija (ili treba da napišem Beogradskih?) predlaže da se ukine Vukova diploma. Neko će pitati, zbog čega, zaboga. Pa zbog toga što Vukova diploma nije ono što je nekada bila. Danas je to simbol (čast izuzecima, naravno) da su ti mama i tata neko mudo i da su u stanju da ili plate nastavniku da lupa petice ko mesar šnicle, ili da su na dovoljno jakom položaju da mogu da prete i prete jadnom predavaču koji bi samo da izađe iz učionice i škole kako ne bi imao posla sa raznoraznim usijanim glavama koje ne znaju da sklope prosto proširenu rečenicu. Naravno, nisu svi takvi, ima učenika koji se svojski trude, ali se oni, nažalost, nalaze u senci lovatora i gradskih faca.

Kao prosvetni radnik (bolje reći jadnik), postavljam pitanje šta uopšte ta petica znači. Šta ona znači roditeljima a šta deci? Ukoliko se dete trudi i radi i zainteresovano je, naravno da mu znači, to je znak njegovog rada; logično je da će i roditelji biti ponosni na svoje dete iz istog razloga. Međutim, šta je sa večitim lelemudima i lovatorima, lokalnim „mafiozama i gangsterima“? Šta uopšte njima znači što im deca idu u školu i maltretiraju i ucenjuju jadne nastavnike?! Da uči - neće, da dobije manju ocenu od petice – neće, da ide na fakultet – neće, bar ne državni, i šta koji đavo oni dolaze na časove da remete ostalu decu i prave lom. E pa, prosto rečeno, može im se, i njima i njihovim roditeljima. Što je još tužnije, većina nastavnika se polome da toj deci bude sve potaman, nego što se trude oko druge dece koja to zaista zaslužuju.

Većina mojih kolega po katedri forsira i „gura“ decu uticajnih i bogatih roditelja od kojih se kasnije mogu nekako ovajditi. Ti isti nastavnici se, naravno, kunu u sve svoje da oni to nikada ne rade i da se užasavaju svojih kolega koji grade stav i ponašanje prema deci u odnosu na to kakvo je mudo njihov otac ili majka. Svi smo mi za vreme naših školskih dana imali poneku doktorsku ili profesorsku (ili mafijašku) razmazotinu i svi smo mi imali nastavnike koji toj razmazotini ugađali što su bolje mogli. A šta je sa decom običnih smrtnika? Pa, ta deca su služila za treniranje i dokazivanje strogoće i kriterijuma. Ta deca su služila za davanje slabijih ocena nego što zaista zaslužuju. Ta deca su služila za večito omalovažavanje i ismevanje, naravno, nezasluženo.

Drage moje kolege, ukoliko su vam školu i fakultet završili mama i tata, i ti isti našli posao, ovo moje pisanije vas može dotaći, ali najverovatnije neće. Neće, jer niste bili svedok nepravde nanete deci običnih smrtnika, već ste se sladili vašim „uspehom“ (bolje reći uspehom vaših roditelja). Neće, jer nikada nećete obratiti pažnju na one od kojih nećete imati koristi. Neće, jer vas jednostavno boli uvo.

I tako se mi vraćamo na početak. Školstvo nam je užas, opšte obrazovanje nikakvo, ne razlikujemo ovcu od koze, diplome pljušte ko kiša, naučni radovi i doktorske disertacije takođe, fakulteti na svakom ćošku. Svi su obrazovani, svi mašu svojim Dr. Mr. Sci - Fi ultra mega giga diplomama sumnjivog porekla... A ko je glavni krivac za to? Circulus vitiosus je zaista čudna stvar....

Nevena Živković

Ko još gleda RTS2

Nekoliko puta sam pročitala na tviteru ovo što piše u naslovu, u raznim oblicima, recimo „gleda li neko uopšte RTS2“ ili „ima li besmislenijeg kanala od RTS-a 2?“...

Ja ne razumem, pa zar to nije jedini kanal koji ima barem nekakav smisao? Ako nikakav drugi, a ono barem taj što se razlikuje od svih domaćih kanala, i to je valjda nekakav smisao...

’Ajde da vidimo zašto je RTS2 jedan potpuno besmislen kanal koji niko nikad ne gleda. Idemo redom:

1)FILMOVI
Na drugom kanalu zapravo pustaju jako dobre filmove. Pa šta je onda problem? Nisam sigurna, ali moguće da je taj što to uglavnom nisu filmovi sa poznatim i popularnim glumcima. Na primer, tamo nećete videti filmove sa Bredom Pitom, Tomom Kruzom, Meg Rajan, Hjuom Grantom, Džulijom Roberts, Ričardom Girom i kompanijom. Pustaju tamo nekakve FEST-ove premijere, malo malo pa tresnu nekakav francuski film, skoro videla neki belgijski (ko bi još gledao belgojski film, pobogu!), ili španski, nekakve tamo filmove prilagođene za osobe sa oštećenim vidom, ma crkoh od dosade samo pokušavajući da nabrajam šta pustaju! A sad ozbiljno: RTS2 pusta filmove koje nećete videti na drugim domaćim kanalima, zar ne mislite da vredi obratiti pažnju?

2)SERIJE

Zamislite, nema latinoameričkih, turskih, indijskih, kao ni domaćih sapunica? Nema čak ni domaćih kultnih serija kao što su Srećni ljudi, Bolji život, Tesna koža, Žikina dinastija... Pa kakav je to kanal?

Ovako. Ne kažem da sapunica uopšte nema. Eto, baš ovih dana ide jedna koja je išla i zimus, italijanska. Sapunica jeste, ali ako ni zbog čega drugog, nije loše da je čovek pogleda ako ima višak vremena zbog lepo dočaranog starog vremena kraljeva i aristokratije. Ne znam otkud im ideja da puste italijansku sapunicu kad ima pregršt tako divnih latinoameričkih.

Do skora je išla i serije Heroes. Išla je i na prvom programu RTS-a, ali u terminu kad većina ljudi spava jer mora da radi ili prosto mora da... spava. Na drugom je išla u pristojnom terminu, u devet uveče.

Mene je lično oduševilo kad su pustili rusku ekranizaciju romana Idiot, iz 2003. godine. Pošto sam lenja, sto godina sam odlagala da je skinem sa neta i pogledam, ili barem da je pogledam na you tube-u, mislim da je ima. Kad eto... Koji drugi domaći kanal bi me tako lepo obradovao?

Neću dalje nabrajati koje serije sam gledala, samo ću reći da ih na drugim kanalima nisam videla, a ako i jesam, išle su u nekom, za pristojan svet, sumanutom terminu.

3)EMISIJE

Emisije na drugom kanali RTS-a su da čovek pozeleni od dosade, sve nekakva deca i omladina što idu na neka takmičenja iz matematike i fizike, pa onda neka trabinjanja o jugoslovenskoj kinematografiji 80-tih godina, prikazuju neke manastire i zabiti po Srbiji... Skoro pustim RTS2 a ono emisija o nekakvom selu kod Nove Varoši, o nekakvim katolicima iz okoline Šapca i potrebi da se tu izgradi katolička crkva i o toj crkvi, kad i kako je izgrađena, o nekim manastirima, konacima, e budibogsnama... A zamislite jednom nabasam na emisiju o srpskom slikarstvu 18-og veka! Prekrstih se i levom i desnom rukom.

A sad ozbiljno, zar je moguće da vas baš ništa od ovoga ne interesuje? Eto, nabrojala sam više oblasti, neke vas možda uopšte ne zanimaju, i to je normalno, ne može čoveka baš sve da zanima, ali zar vam baš ništa od ovoga nije zanimljivo? Ako nije, onda gledajte druge naše kanale i budite bezbrižni, nema šanse da nabasate tamo na bilo šta od ovoga.

4)DOKUMENTARNI PROGRAM

Nauka? Religija? Kosmos? Istorija? Ekologija? Interesuje vas nešto od toga možda? Proverite onda u novinama ili na internetu povremeno program drugog programa RTS-a, moguće da ima neka dokumentarna emisija ili film na pomenute teme. Eto, ja skoro naišla na neki istorijski program, i saznah da smo vazda bili lenji, i u 19-om veku smo bili lenji (da, da, mi, ne Crnogorci, mada za njih isto važi), eto, niste morali mnogo da radite, ljudi su se bavili stočarstvom, a u to vreme pustiš stoku na ispašu i mirna glava, i onda je teško išlo da od seljačkog postanemo moderno društvo... No dobro, dosta.

5)KLASIČNA MUZIKA

Sigurno ste nekad, menjajući kanale i videli da na drugom programu RTS-a ide neki koncert klasične muzike. A da li ste na takve koncerte naišli na nekom drugom domaćem kanalu? Niste. RTS digital se ne računa, govorim o kanalima koje mogu svi da gledaju, a ne samo oni koji imaju kablovsku. Dakle, niste. Jer, da izvinete na izrazu, ko jebe ljubitelje klasične muzike, treba ugoditi širokim narodnim masama, a ne tamo nekoj grupi osobenjaka...

6)SPORT

Sport je valjda jedino zbog čega ljudi nekad gledaju RTS2, tako da o tome neću reći ništa.

Ima tu još dosta stvari koje bih mogla da navedem koje su meni zanimljive (skoro su emitovali Pustolova, mojoj sreći nije bilo kraja!), ali da stanemo ovde. Nije RTS2 savršen, puste i oni štošta glupo, ima i stvarno dosadnih strvari, ponavljaju se često, ali bez obzira na to – zar ne mislite da treba dati šansu jedinom kanalu koji barem pokušava da bude kanal kulture? Ako ne, u redu je, nema veze, ali barem nemojte ono „ima li besmislenijeg kanala od RTS-a 2“ i „gleda li neko uopšte RTS 2 i zašto?“. Nema tu ni rialitija, nema ni takmičenja talenata, nema tračeva o tome šta rade poznati... zato ga lepo zaobiđite, pustite bilo koji drugi domaći kanal i zabavite se. A neki od nas će nastaviti da povremeno gledaju nešto od dosadnog programa na ovom najdosadnijem kanalu od svih.

Milen Dođavola

Naš jezik treba čuvati

Našⁱ jezik treba čuvati

Za početak ću ostaviti po strani pitanje Kako se jezik čuva? i pokušaću da odgovorim na pitanje šta fraza Naš jezik treba čuvati uopšte znači?

• Da li to znači svako odbacivanje novonastalih žargonskih izraza, te pozajmljenica iz stranih jezika?
• Anatemisanje latiničnog/ćiriličnog pisma?
• Odbijanje učenja stranih jezika, bilo na individualnom nivou, bilo na nivou obrazovnih institucija?
• Netoleranciju jezičkih igara?

Ljudi koji bi makar na jedno od ovih pitanja odgovorili potvrdno su uglavnom i ljudi od kojih se čuje vapaj: „Naš jezik treba čuvati“. No, zanimljivo, upravo takvi ljudi umrtvljuju jezik. Pre svega, primetio sam da mnogo takvih ljudi gotovo uopšte ne čita književna dela (pa ni bilo kakvu drugu literaturu), nesvesni koliko tim nečitanjem sakate jezik. Deo jezika koji koristimo u svakodnevnoj komunikaciji nipošto ne iscrpljuje sve mogućnosti tog jezika, a prostor jezičkih mogućnosti je veliki koliko i ceo univerzum. Način da se zaviri u oveći deo ovog prostranstva (i da se uvidi koliko je ovo prostranstvo veliko, pa i nemerljivo) je, pre svega, čitanje književnih dela. Samo oni koji čitaju imaju uvid u to šta sve u (našem) jeziku postoji, kako funkcioniše i šta se sve od toga može napraviti. Nečitači uskraćuju sebi sve ovo, ostajući na ostrvcetu ograničene svakodnevne prozaične komunikacije, fraza izlizanih od upotrebe, lamentirajući nad sudbinom kokoške koju sami čerupaju. Okrećući leđa mnoštvu jezičkih mogućnosti, oni prvenstveno sakate svoj lični jezički prostor. Kada se u jednom jeziku javi veliki broj ovako sakatih, dolazi do realne opasnosti da i sam jezik postane sakat.

Naravno, nije svako ko vapi za očuvanjem jezika nužno i nečitač. Postoje i oni koji ne samo što su poznavaoci književnih dela, već i tvoritelji istih, ali koji će odgovoriti sa da na makar jedno od gorepostavljenih pitanjaⁱⁱ. A takvi su vrlo skloni zgražavanju. Zgražavaju se nad slengom, zgražavaju se nad pozajmljenicama. Oni (i ne samo oni, već i spomenuti nečitači) obično iznad svega (pa i iznad čovečnosti) stavljaju trojstvo nacija-jezik-religija. I na isti način se ophode prema svakom temenu ovog trougla. Za njih religija nije nešto što je stvorio čovek i što služi čoveku. Ne, religija je njima nešto odvojeno od čoveka, nešto mnogo više od njega samog; nešto što čovek nikako ne sme da (pre)ispituje. Tako je i sa jezikom: za njih kao da jezik nije stvorio čovek za čoveka; kao da jezik može da postoji nezavisno od čoveka; kao da je jezik svetinja koja je tu da se gleda, a ne dira, bespogovorno štuje a ne preispituje.

Što se relacije nacija-jezik tiče, od njih možete često čuti ponešto o čistoj naciji. Tako žele i da jezik bude čist. Slenga bez. I bez inozemnih aditiva! To nikako! Takođe, ovi jezički puristi često tu težnju za jezičkom čistotom izražavaju krstaškim ratom za upotrebu jednog i samo jednog pisma. Od istih možete također čuti ponešto i o uzvišenoj naciji. Kojim bi se, onda, jezikom služili (pardon, kojem bi jeziku služili) članovi te uzvišene nacije, ako ne jednim uzvišenim jezikom? I gle' te: pa takav jezik je upravo naš jezik, jezik koji moramo da čuvamo! Svi ostali jezici su nišči: ili su previše prosti, previše komplikovani; ružni za uho, ružni za oko. Nemojte ovim puristima nikako da kažete (tj. kažite im) da je lingvistika, ta borkinja za ravnopravnost svih jezika, pokazala da nijedan jezik nije bolji ili gori od nekog drugog. To što je jezik nekog eskimskog plemena ostao nerazvijen je „krivica“ nekih vanjezičkih faktora, a ne samog jezika; suštinski nije taj jezik ništa lošiji od, recimo, engleskog. Taj jezik, a i svaki drugi, u sebi sadrži potencijal da se na njega prevedu, recimo, Šekspirove komedije.

Dakle, za jezičke puriste jezik su mošti mrtvoga sveca čije skute pobožno celivaju. No, jezik u upotrebi je jedno živo biće u neprestanoj komunikaciji sa drugim jezicima. Ne dozvoliti da jezik podlegne bilo kakvim uticajima, tj. ne dopustiti mu ikakvu promenu humano je koliko i ukopavanje živog čoveka. Stoga, mora se dopustiti da se jezik menja, jer će se u stvari tako očuvati, a ne ograđivanjem od ma kakve promene, bilo da ona dolazi iz drugih jezika, bilo iz samog jezika.

Može se učiniti da ipak postoji izvesna opasnost od žargona, kada se rečnik pojedinca/kolektiva svede na žargon (brate, ekstra, zwekete...), ali to u stvari nije opasnost od slenga, već od redukovanog rečnika. A redukovani rečnik je poguban u ma kom obliku: bilo da je sveden samo na žargonske izraze, ili samo na izraze svakodnovnog govora, ili samo na izraze jednog dijalekta, ili na izraze samo jednog vremenskog razdoblja. Što se pozajmljenica tiče, njih ne treba posmatrati kao destruktivni virus koji ubija organizam, već kao vakcinu neophodnu kako bi organizam imao bolje mogućnosti da preživi; kao strana tela koja se ubacuju u organizam, koja on prihvata i prilagođava sebi, jer pozajmljenice retko kada zadržavaju svoj izvorni oblik, najčešće bivaju prilagođene fiziologiji jezika. Tako od imenice Google, imamo glagol guglati. Koji posle možemo menjati po licima, glagolskim vremenima, dodavati mu prefikse, sufikse, poimeničivati (izguglah, budem guglala, guglajući, guglanje...). Da je ova strana imenica po sebi zaista štetna po jezik, on ne bi mogao da je obrađuje na njemu svojstven način. Ali jezik to čini bez imalo problema. Zaključak je da opasnost ne leži nužno u tuđicama, već u nepoznavanju funkcionisanja jezika. Da rezimiram: nisu žargon i pozajmljenice zlo za jezik, već siromašan rečnik i slabo poznavanje gramatike.

i   Ovde naš jezik podrazumeva autorov jezik, što će reći srpski jezik; međutim, mnogi zaključci iz ovog teksta se mogu lako primeniti i na druge jezike.
ii   http://www.sanu.ac.rs/


Aleksandar Sherzo

Zašto su Japanci vanzemaljci, a mi Nebeski narod?

Kad god se pomenu Japan i Japanci, uvek se setim Feniksa, jer oni se zaista mogu uporediti sa njim. 1945. godine Ameri su sravnili sa zemljom dva japanska grada; za kratko vreme bili su back in the saddle, gradovi ponovo izgrađeni i naseljeni, katastrofa skoro pa zaboravljena.

Nakon toga sve je bilo (relativno mirno) do marta 2011. godine dok raznorni zemljotres i još razorniji cunami nije pogodio Japan. Zemljotresi su za njih mačji kašalj, s tim bi se izborili i preživeli, ali taj kobni talas zadao im je prejak udarac, skoro pa da ih je nokautirao. Zemljotres i cunami doveli su do toga da je u jednoj od nuklearnih elektrana Fukušima procureo reaktor, i tako im je po drugi put zapretila nuklearna katastrofa čije će se posledice osetiti godinama kasnije.

Zamislimo sada kako bismo mi Srbi reagovali da smo na njihovom mestu. Za početak bismo, po navici, psovali boga i njegovu majku i oca i nerođenu decu, a možda čak i onu rođenu. Zatim bi pojedini primerci Srba koji su već do 8 ujutru nategli dva litra domaće brlje koja sidu i rak samo što ne leči (čitaj upropasti sve moguće da dotične boljke ni nemaju šta da napadnu, pa se jadne sklupčale u nekom najskrivenijem uglu do koga rakija ne dopire) izasli u dvorište ili na sred puta i izazivali tog istog boga da izađe na megdan...ako sme. U celokupnom tom metežu svojski bi se potrudili da pokradu sve što mogu, bez obzira da li im je potrebno ili ne, a takođe bi se svojski potrudili da baš komšijina imovina i stoka propadne kako komšija ne bi imao od čega da živi, u slučaju da preživi katastrofu. Kada već primerak SrBskog čoveka shvati da mu spasa nema, moliće onog istog boga koga je do malopre psovao i izaziva o na dvoboj da spasi njega ili njegove najmilije...ili makar samo njega, najmilije će opet da napravi.

Danas, dve godine nakon razornog cunamija i skoro pa nuklearne katastrofe, Japan se vraća normali. Šteta je skoro pa u potpunosti popravljena, opasnost od radijacije smanjena na minimum, i Japanci su nastavili da žive svojim životom, a naravno, nastavili da daju donacije Srbiji, jer bez tih donacija ne bismo ni znali za njih. A šta i kako bismo mi uradili? Pa prvo bismo se jedno desetak godina kleli da je sve to teorija zavere i da su to Amerikanci izazvali svojim HAARP sistemom koji su instalirali kod Barajeva (ili Batajnice) i chemtrailsom, i uporno pokušavali to da dokažemo nakon slave ili slične proslave, sa količinom od 4 promila alkohola u krvi. Onda bismo ćutali nekih 5 godina nakon toga i konačno, 15 godina nakon nuklearne katastrofe rešili bismo da je (možda) vreme da se ta šteta popravi. Onda bi krenuli namešteni tenderi, pa bi bili oboreni, pa novi namešteni tenderi, pa bi bili oboreni dok na kraju neko ne dobije tender, pokrade pare i pobegne. I sve tako u narednih 15 godina, dok Japanski volonteri ne dođu da reše stvar.

I tako ja ustanem kao vampir u 8 ujutru, pošto sam je l'te, prespavala skoro ceo prethodni dan, otvorim fejs i vidim sledeći link. Japanski volonteri dolaze da čiste sprske deponije. Really?!?!?!? Zar nam još i to treba, da se do te mere brukamo pred svetom?!?! Da ne znamo da otpad ide u kontejner a ne u reku/potok/prvu slobodnu njivu/preko terase u dvorište gde se deca igraju, pa su nam potrebni volonteri iz celog sveta da čiste naše uloške, pelene, paklice cigareta, opuške, krvave flaše iz kafanskih tuča?! Da ne znamo da se stari aparati nose na posebno uređeno mesto za odlaganje starih kućnih aparata, u narodu poznato kao otpad?! Ma jok bre, gde je najlakše, tu se izbaci. Uostalom, koji će andrak nama kante i kontejneri, lepo to gurnes u reku ili polomiš, đubre se baca gde stignes.

Ponekad se obradujem kada čujem da su srpski intelektualci (koji, naravno, ne žive u Srbiji) postigli ovo ili ono i pomislim da možda zapravo ima nade za nas. Onda me ovakve situacije naglo bace u realnost i setim se da, dok god se ne naučimo nekim osnovnim stvarima i osnovnoj kulturi, nade za nas neće biti, makar živeli mi još jedan milenijum.

Čuvajmo prirodu jer priroda čuva nas!

Nevena Živković

Nisam lud da idem kod psihijatra

-Pa dobro što toliko piješ?

-Šta ja znam, tad mi je lepo, briga me nekako šta radim, oslobodim se, zaboravim...

-A kad prođe dejstvo alkohola da li se opet osećaš isto, mislim, problemi su ti i dalje tu, ne?

-Pa tu su, al napijem se opet i zezam se :D

-A da možda odeš kod psihijatra, popričaš, probaš...

-Pa nisam lud da idem kod psihijatra!

-Čoveče, pa kol’ko puta su te prijavili što maltretiraš ženu i decu?

-Pa šta, puste me...

-A što im to radiš?

-Zato što je žena kurva a i decu mi vaspitava tako!

-I ti misliš da je normalno da ih zlostavljaš? Što se ne staviš na njihovo mesto? Ili...da porodično potražite stručnu pomoć? Ili samo ti, možda ti pomogne da se oslobodiš nekako te agresije, priznaćeš da to ne može da bude dobro....

-Šta bre!? Kod psihijatra da idem!? Pa nisam lud!!

-Ja te razumem zašto se osećaš tako loše, al ne mogu mnogo da ti pomognem. Mogu da saslušam, i posavetujem ako imam neki savet, ali ne verujem da ti to trajno rešava problem...

-Ma nema veze, šta sad...

-Pa nije da nema veze, mučiš se, radiš na svoju štetu, nije mi svejedno da to vidim a ne mogu da pomognem.. Razmisli o tome da popričaš s nekim ko može da pomogne...

-Kod psihijatra da idem? Pa nisam lud...

-Ako odeš kod psihijatra ne znači da si lud...

-Sve i da ne znači, šta će moji da kažu na to, šta ako me neko vidi, ako se sazna, ma idi bre...

Mogu da navedem još mnogo razgovora ovog tipa, ali mislim da je dovoljno, shvatate poentu. Ako odete kod psihijatra to znači da ste ludi. A ako i shvatite da ne mora da znači da ste ludi, i odete, i on vam prepiše neke lekove, e to je već prevršilo svaku meru, zar lekove da pijete ko ludaci? A ako i shvatite da lekovi nisu samo za ludake, ipak... sramota je bre. Psihijatar. Doktor za ludake. Saznaće se, šta će familija i ljudi da kažu...

Dobro, odvali se od alkohola ili se drogiraj. To je odlično rešenje.

Zlostavljaj najbliže. Zlostavljaj nepoznate. Budi agresivan. Tako uopšte ne deluješ ko neko ko je lud.

Muči se u agoniji psihičkih problema koji su došli dotle da ih više ne kontrolišeš, nikako ne misli na to da stvari mogu još više da se otmu kontroli i da pukneš što se kaže...

Mnogi ljudi nisu ni svesni da im treba stručna pomoć. Misle da su dobro. Misle da se ponašaju sasvim normalno. Razumem to. Ali ako ti neko ukaže na to da imaš problem za koji ne znaš i za koji ti treba stručna pomoć, pa barem razmisli o tome.

A ako pak sam shvatiš da imaš problem, zašto ga ignorišeš? Znam, zato što kod psihijatra idu samo ludi a ti to nisi. A i šta će drugi da kažu? Ko će da se druži s ludakom?

E pa vi to verovatno ne znate, ali time se ponašate upravo kao jedan teži psihijatrijski slučaj. Za njih je jako karakteristično da misle da je s njima apsolutno sve u redu, da ih lekari truju lekovima, da ljudi koji ih nagovaraju da se leče rade protiv njih, nemaju nameru da sa lekarima sarađuju, pričaju da su dobro... Ne kažem da ste teži slučajevi, ali ispada da se ponašate kao oni.

Nisam od onih koji misle da za svaku nedoumicu treba trčati kod psihijatra, a daleko bilo da sam od onih što pričaju „u inostranstvu je normalno da svako ima svog psihijatra...“. Nije normalno da svako ima svog psihijatra, onda znači da niko nema prijatelje. Briga me šta je u inostranstvu normalno. Ali ako sebe vidno mučite, štaviše uništavate, ili ako vaša okolina strada zbog vas, ili i jedno i drugo, zar ne mislite da ne bi bilo loše da se tome nekako stane na put ako je moguće? Pa valjda ste bitniji sami sebi i valjda su vam bitniji vama bliski ljudi od toga šta će reći familija i neki tamo ljudi i mišljenja da je onaj ko ode kod psihijatra lud!

I još nešto samo: Često vas sprečavaju baš oni najbliži. Ne žele da priznaju da neko njima blizak ima psihički problem (tabuuuuuu, psihički probmem, ne izgovaraj njegovo ime!). E pa vi, porodico, bliža familijo, razmislite i vi o guranju problema pod tepih. Želite da pomognete svom bližnjem? Ignorisanjem njegovom zdravstvenog problema samo zato što je psihički NE pomažete. Odmažete.

Psihički problem je ko i svaki drugi zdravstveni problem. Da li se stidite čira na dvanaestopalačnom crevu? A upale pluća? Ne? E pa ni ovoga se ne treba stideti. Da ne pravim takva poređenja? Dobro, možda i ne bi trebalo. Psihički problem je malo složeniji, ne vidi se na snimcima, ne može hiruški da se odstrani... Ali u osnovi – poređenje je na mestu. I da – lekovi vas neće ubiti.

Prosto se osećam glupo jer i jeste glupo što sam osetila potrebu da pišem o nečemu što bi svako ko živi u 21. veku i ko nema IQ ispod proseka trebalo da i sam shvata.

Milen Dođavola