Pa svi tako rade...

Baci bre tu kesu dole, nećeš valjda kući da je nosiš, neće grad da bude čistiji ako ti nosiš đubre kući kad ga svi bacaju dole.

Proguraj se bre preko reda, ti završavaš za minut, nećeš valjda da čekaš sve ove ljude ispred?

Pređi bre na crveno, sad ćeš samo ti da čekaš tu ko budala, vidiš da svi prolaze!

I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje...

Vidite, baš ništa neću da promenim ako đubre ne bacim na trotoar nego u kantu ili ga odnesem kući ako nema kante na putu do kuće, niti ako pokušavam da se proguram preko reda, niti ako čekam zeleno svetlo da pređem ulicu. Naravno da niko neće da me sledi. Ali to, po meni, nije razlog da ja sledim njih. Kad kažem „njih“, mislim na ove iz naslova, to su ovi „svi što tako rade“. Ja njih ne mogu da promenim, ali mogu da uradim ono što je do mene, iako zbog toga grad neće da bude čistiji, ljudi neće biti uviđajniji, red i disciplina neće zavladati. Nije mi ni namera da nekome služim za primer, nikoga i ne teram da se ponaša kao ja, samo za uzvrat tražim da se ljudi ne smeju mojim „besmislenim“ postupcima. Ma ni to čak ne tražim, nema veze, ako je nekom smešno neka se smeje, smeh je zdrav. Ipak, ako budemo mislili „šta ja ima da se trudim, ja kao pojedinac ništa ne mogu da promenim“, onda stvarno i nema nikakve šanse da se išta promeni. Ili „šta ja ima da se trudim, ko da će neko ’hvala’ da mi kaže, da me nagradi nečim!“ Kad se ne bi tako mislilo, možda bi nekakve šanse da se nešto promeni i postojale. A možda i ne bi, ne znam. U svakom slučaju, pravo svakog pojedinca je da misli i radi šta hoće, pa tako i ja imam to pravo, možda ga koristim glupo jer svet neću promeniti, ničije „hvala“ neću čuti, nikakvu nagradu neću dobiti. To i ne očekujem, ne radim ništa da bi mi se neko zahvaljivao i da bih od toga imala neke koristi, sve što radim – radim zbog sebe, jer mislim da tako treba, i nije mi teško.

Ovaj tekst zapravo nema nikakvog smisla pošto nikome ne pokušavam da promenim mišljenje, nikoga da ubedim ni u šta, nemam nikakav predlog, nikakav savet... Jednako je besmisleno kao donošenje đubreta kući jer neću da ga bacim na ulicu. Ali kao što za mene taj besmisao nije razlog da đubre bacim na ulicu, isto tako nije ni razlog da ne napišem tekst i podelim ga sa vama.

Milen Dođavola