Siromaštvo

Danas je 17. oktobar, dan borbe protiv siromaštva. Niko to ne zna, niko ne prati, i ja sam sasvim slučajno taj datum videla na internetu.

Dakle, gde smo? Gde je svet, gde je Srbja?

...Moja baba (koju stalno citiram) je pre više godina čula jednog popa kako, dok sveti vodicu izgovara ove reči "Koj ima da ima, koj nema, da mu se uzne i onoj što ima" - babina interpretacija biblijske priče o talantima. Ja sam joj milon puta objašnjavala da to nema veze sa parama, imanjem, zlatom i uopšte ni sa kakvim materijalnim dobrima, već sa nečijim talentima/veštinom koja, ako se ne razvija, odumre sasvim.

Da li sam bila u pravu?

Kako vreme prolazi, sve mi se više čini kako je ipak moja baba bila u pravu.

Dok obični ljudi postaju sve siromašniji, srednje klase skoro da i nema, pa je i njima nametnut ovaj porez na plate od preko 100 hiljada (da, da, ja te ljude svrstavam u srednju klasu!), bogata manjina se sve više bogati. Gomilaju novac, dok neki jedva preživljavaju.

Kada pričam pojedinim prijateljima da sam na studijama, kada se plati stan i računi, živela sa 5 hiljada mesečno, niko mi ne veruje, ali je tako. Kako sam živela, ni meni nije jasno. Roditelji su mi jednom nedeljno slali torbu sa hranom, tako da se sastavljao kraj sa krajem. Dešavalo se i to da sam često morala da jedem samo slatko iz tegle, jer nemam novca za hleb, ili da kuvam "klin čorbu" od šargarepe, paprike i još koječega, šta nađem u frižideru. Dešavalo se da moram da odlučujem da li ću da kupim hleb ili kafu, pa onda kupim hleb i razmišljam kod koga od mojih, takođe švorc, prijatelja da odem na kafu. Pošto sam malo luckasta, dešavalo se više puta da ustanem ujutru i plačem jer nemam kafe niti mogu da uzmem iz prodavnice na veresiju, jer neću moći da je platim. Grebala sam se za tu kafu, grebala se za cigare, za ručkove i večere u menzi i tako dalje.

Za sve to vreme, moji roditelji su kod kuće takođe jeli klin čorbe, za novu godinu bez torte, za dvadeset pet godina braka bez pristojnog ručka, a kamo li torte, u dugovima do guše.
Za sve to vreme niko nije pitao ni mene, a ni moje roditelje kako nam je. Svi ti rođaci, prijatelji, komšije, koji su tu uvek bili kada smo bili u dobroj situaciji, kojima smo uvek pomagali, koji su bili kod nas kad god im zatreba... niko, niko nije ni pitao kako se snalazimo, da li nam treba pomoć.

Sada, kada je sve to iza nas, kada sam završila fakultet, kada opet imam šansu da nekome pomognem ili budem od koristi, sada me opet svi poznaju, pričaju samnom bog zna kako kad me sretnu na ulici, javljaju se, zovu u goste... a nekada su okretali glavu; verovatno im je smetala moja stara odeća.

Jedina osoba koja me je uvek dočekivala sa osmehom - iako ništa ne nosim u kesi, iako nikakvu korist nije imala od mene - pričala samnom, podržavala me, pomagala mi, nije dočekala da diplomiram.

Sva ta muka je iza mene. Bilo - ne povratilo se! Ali još ima ovakvih kao ja, osvrnite se oko sebe, svi slično živimo ili smo živeli. Ako niko ne želi da nam pomogne, pomozimo bar sami sebi.

Hvala unapred!

Mad Fly