Naš jezik treba čuvati

Našⁱ jezik treba čuvati

Za početak ću ostaviti po strani pitanje Kako se jezik čuva? i pokušaću da odgovorim na pitanje šta fraza Naš jezik treba čuvati uopšte znači?

• Da li to znači svako odbacivanje novonastalih žargonskih izraza, te pozajmljenica iz stranih jezika?
• Anatemisanje latiničnog/ćiriličnog pisma?
• Odbijanje učenja stranih jezika, bilo na individualnom nivou, bilo na nivou obrazovnih institucija?
• Netoleranciju jezičkih igara?

Ljudi koji bi makar na jedno od ovih pitanja odgovorili potvrdno su uglavnom i ljudi od kojih se čuje vapaj: „Naš jezik treba čuvati“. No, zanimljivo, upravo takvi ljudi umrtvljuju jezik. Pre svega, primetio sam da mnogo takvih ljudi gotovo uopšte ne čita književna dela (pa ni bilo kakvu drugu literaturu), nesvesni koliko tim nečitanjem sakate jezik. Deo jezika koji koristimo u svakodnevnoj komunikaciji nipošto ne iscrpljuje sve mogućnosti tog jezika, a prostor jezičkih mogućnosti je veliki koliko i ceo univerzum. Način da se zaviri u oveći deo ovog prostranstva (i da se uvidi koliko je ovo prostranstvo veliko, pa i nemerljivo) je, pre svega, čitanje književnih dela. Samo oni koji čitaju imaju uvid u to šta sve u (našem) jeziku postoji, kako funkcioniše i šta se sve od toga može napraviti. Nečitači uskraćuju sebi sve ovo, ostajući na ostrvcetu ograničene svakodnevne prozaične komunikacije, fraza izlizanih od upotrebe, lamentirajući nad sudbinom kokoške koju sami čerupaju. Okrećući leđa mnoštvu jezičkih mogućnosti, oni prvenstveno sakate svoj lični jezički prostor. Kada se u jednom jeziku javi veliki broj ovako sakatih, dolazi do realne opasnosti da i sam jezik postane sakat.

Naravno, nije svako ko vapi za očuvanjem jezika nužno i nečitač. Postoje i oni koji ne samo što su poznavaoci književnih dela, već i tvoritelji istih, ali koji će odgovoriti sa da na makar jedno od gorepostavljenih pitanjaⁱⁱ. A takvi su vrlo skloni zgražavanju. Zgražavaju se nad slengom, zgražavaju se nad pozajmljenicama. Oni (i ne samo oni, već i spomenuti nečitači) obično iznad svega (pa i iznad čovečnosti) stavljaju trojstvo nacija-jezik-religija. I na isti način se ophode prema svakom temenu ovog trougla. Za njih religija nije nešto što je stvorio čovek i što služi čoveku. Ne, religija je njima nešto odvojeno od čoveka, nešto mnogo više od njega samog; nešto što čovek nikako ne sme da (pre)ispituje. Tako je i sa jezikom: za njih kao da jezik nije stvorio čovek za čoveka; kao da jezik može da postoji nezavisno od čoveka; kao da je jezik svetinja koja je tu da se gleda, a ne dira, bespogovorno štuje a ne preispituje.

Što se relacije nacija-jezik tiče, od njih možete često čuti ponešto o čistoj naciji. Tako žele i da jezik bude čist. Slenga bez. I bez inozemnih aditiva! To nikako! Takođe, ovi jezički puristi često tu težnju za jezičkom čistotom izražavaju krstaškim ratom za upotrebu jednog i samo jednog pisma. Od istih možete također čuti ponešto i o uzvišenoj naciji. Kojim bi se, onda, jezikom služili (pardon, kojem bi jeziku služili) članovi te uzvišene nacije, ako ne jednim uzvišenim jezikom? I gle' te: pa takav jezik je upravo naš jezik, jezik koji moramo da čuvamo! Svi ostali jezici su nišči: ili su previše prosti, previše komplikovani; ružni za uho, ružni za oko. Nemojte ovim puristima nikako da kažete (tj. kažite im) da je lingvistika, ta borkinja za ravnopravnost svih jezika, pokazala da nijedan jezik nije bolji ili gori od nekog drugog. To što je jezik nekog eskimskog plemena ostao nerazvijen je „krivica“ nekih vanjezičkih faktora, a ne samog jezika; suštinski nije taj jezik ništa lošiji od, recimo, engleskog. Taj jezik, a i svaki drugi, u sebi sadrži potencijal da se na njega prevedu, recimo, Šekspirove komedije.

Dakle, za jezičke puriste jezik su mošti mrtvoga sveca čije skute pobožno celivaju. No, jezik u upotrebi je jedno živo biće u neprestanoj komunikaciji sa drugim jezicima. Ne dozvoliti da jezik podlegne bilo kakvim uticajima, tj. ne dopustiti mu ikakvu promenu humano je koliko i ukopavanje živog čoveka. Stoga, mora se dopustiti da se jezik menja, jer će se u stvari tako očuvati, a ne ograđivanjem od ma kakve promene, bilo da ona dolazi iz drugih jezika, bilo iz samog jezika.

Može se učiniti da ipak postoji izvesna opasnost od žargona, kada se rečnik pojedinca/kolektiva svede na žargon (brate, ekstra, zwekete...), ali to u stvari nije opasnost od slenga, već od redukovanog rečnika. A redukovani rečnik je poguban u ma kom obliku: bilo da je sveden samo na žargonske izraze, ili samo na izraze svakodnovnog govora, ili samo na izraze jednog dijalekta, ili na izraze samo jednog vremenskog razdoblja. Što se pozajmljenica tiče, njih ne treba posmatrati kao destruktivni virus koji ubija organizam, već kao vakcinu neophodnu kako bi organizam imao bolje mogućnosti da preživi; kao strana tela koja se ubacuju u organizam, koja on prihvata i prilagođava sebi, jer pozajmljenice retko kada zadržavaju svoj izvorni oblik, najčešće bivaju prilagođene fiziologiji jezika. Tako od imenice Google, imamo glagol guglati. Koji posle možemo menjati po licima, glagolskim vremenima, dodavati mu prefikse, sufikse, poimeničivati (izguglah, budem guglala, guglajući, guglanje...). Da je ova strana imenica po sebi zaista štetna po jezik, on ne bi mogao da je obrađuje na njemu svojstven način. Ali jezik to čini bez imalo problema. Zaključak je da opasnost ne leži nužno u tuđicama, već u nepoznavanju funkcionisanja jezika. Da rezimiram: nisu žargon i pozajmljenice zlo za jezik, već siromašan rečnik i slabo poznavanje gramatike.

i   Ovde naš jezik podrazumeva autorov jezik, što će reći srpski jezik; međutim, mnogi zaključci iz ovog teksta se mogu lako primeniti i na druge jezike.
ii   http://www.sanu.ac.rs/


Aleksandar Sherzo